16/07/2018 14:52

Vidovita sećanja

esej Petra Protića povodom svetske premijere @ FID Marseille, jul 2018.

LJETNIKOVAC (Summerhouse, 2018) 

Scenario i režija: Damir Čučić. 
Producent: Zdenka Gold. Produkcija: Spiritus Movens (Hrvatska). Kamera: Boris Poljak. Montaža: Slaven Zečević. Muzika: Goran Štrbac. Uloge tumače: Vojin Perić, Marina Redžepović, Damir Radić, Krunoslav Heidler.


Damir Čučić (1972) hrvatski reditelj, scenarista, montažer, pročuo se igranim filmom Pismo ćaći, nagrađenom u Puli za najbolji film 2012. godine, za najbolju sporednu ulogu, montažu, ton, najbolji debitantski film, iako su u nacionalnoj konkurenciji tada bili i filmovi Ljudožder vegetarijanac i Sonja i bik. Film je nagrađen i nagradom publike na novosadskom Cinema City 2013. Nakon ove intimne drame o burnom odnosu oca i sina, Čučić je snimio zapažene dokumentarce Mitch: dnevnik šizofreničara (2014) i Rakijaške dnevnike (2015), oba posvećena patnjama neobičnih i društvu teskobnih pojedinaca. Njegov najnoviji film Ljetnikovac drama je o slepom čoveku koji se kroz svoj posao odupire zaboravu. 

Jer, ruku na srce, bolje i oslepeti, nego zaboraviti.

Kad čovek izgubi vid, njegovo se unutrašnje sećanje izoštrava – pretpostavljam – a kada zaboravlja, tad svom pomućenom i oslabljenom vidu sve više sumnja, i patnjama sklon je, jer više ništa nije kao pre. I ako mirisa s lavandinih polja nema, prepoznaće ga po sećanju, i ako ne čuje turobne violine i harfu Malerove simfonije, ili glas devojčice iz susedstva, negde je pamti u svojoj raskošnoj intimi, pa i kad niti čuje, niti vidi, ugleda je iza sklopljenih očiju u dubokoj samoći. U sebi. Drži joj toplu ruku u svojoj. Zaćuti svoj krik, a talasi mu valjaju sećanja, kao mrklo more.


Tako i Vojin (glavni junak filma Ljetnikovac) u luskuznom ali pustom hotelu, negde u hrvatskom zagorju, dočekuje i ispraća tuđa sećanja. Vojin je reditelj na radiju, voli ljude i strpljivo sluša njihove neobične priče. Ono što pamte, kroz svoj ustaljeni raspored svakodnevnih životnih navika Vojin tek osluškuje i naslućuje, a po sebi, onom unutra svom, on razgleda. Uz čašu kvalitetnog belog vina, punog mirisa i ukusa, te sočan zalogaj što se topi u ustima, Vojin naslućuje istinu – ne jednog, ili nekog, već sviju i svakog. I tako živi, iz dana u dan, odabran i uglancan, do tančina izoštren životni ton, bez slike, bez rama, samo ton u pomrčini i smireni glas.

Vojin sluša pripovedanja i snima ih na čvrstu memoriju računara. O tome: kako je grozan bio nasilni blud nad jednom mladom ženom, kako je lepa bila jedna šarena krava na zelenoj travi, ili zašto je jedna mladost skončana u cvetu na ratnom zgarištu i da nikad se više, nikad ne vrati i ne postoji. Samo u sećanjima, tek kao svetlost iz razjapljenih jama, zgasnula mladost da biva, ali ne. To Vojin oseća i zna, jer slepilo je njegovo jedinstvo sa ljudima, a pamćenje tek slutnja da ljudska će dobrota jednom steći slavni glas. Jednom, ili nikad, ali svakako pre konačnog nestanka sa labilnog sveta. 


I pre nego korov izraste, pa po njemu napada debeli sneg, pre nego se zalede sve bujice, ostaće da tumara naše pamćenje, kao slepac po užarenom pesku pustinje. 

Biće to starac, poput Vojina, ili mudrog Tiresije iz Euripidove tragedije o Edipu, što udara štapom pred svakim svojim korakom i tako rasteruje otrovne zmije sa staze pred sobom – razgrće neznanja, gluposti, zablude a kad podigne u vis svoj dugački štap, i stane na hrid spram uzburkanog mora, tad ljudi neka dopuze za njim, da oslušnu huk, i u talasima naslute svojih predaka glas. Kao spas!

I onda neka padne tama, neka oslepi čitav svet.
Ostaće spomen, snimljena priča, ili tek odjek govora iz daljine, i slomljen slepčev štap.