"Peđina lektira svetskog filma" na festivalu Cinema City

Neke od ovih komedija su socijalno angažovane: od „Čuda u Milanu“ koji priča o najsiromašnijim žiteljima velikog grada, poput onih nesrećnika iz novobeogradskog karton sitija, preko „Pačije supe“ sprdačine na pohlepu za vlašću i državotvorstvom, zatim „Brazila“, jedne apokaliptičke vizije u duhu Orvela, sa puno žica, kompjutera, i sve tako, do genijalnog „Dobro došli, gospodine Čens“ o tome kako nepismen i usamljen tupan može postati savetnik najmoćnijih ljudi na planeti.

Treba pametno iskoristiti ovih 9 dana bioskopa u gradu bez bioskopa. Mislim, treba ljude zabaviti, ali ih i nečemu naučiti. Lektira je važna stvar u životu, pre svega dok ste mladi.

-Koliko filmova će biti prikazano Vašom selekcijom, i kako ste, ove godine, došli do konačnog izbora?

Osam filmova. Teško sam stigao do konačnog izbora, jer je u širi izbor ušlo 60 naslova, a onda je trebalo odabrati samo osam. Ovaj prijatan i zanimljiv posao mi je otežavalo prilagođavanje nekim tehničkim, da ne kažem distributerskim uslovima prikazivanja. Žao mi je što kao prošle godine neće biti 16 filmova, ali tako je kako je, i ja sam zadovoljan da makar i malo doprinesem celokupnom programu. Snagu motiva mi daje činjenica da u gradu ne radi nijedan bioskop, jer je to činjenica s kojom neću da se pomirim, to je poražavajuća slika pravog stanja stvari, ali mislim da će ono dobro, koje sam uvek sklon da tražim kad naiđe nevolja, biti to da će ovogodišnji Festival imati veliku posećenost.

Novosadski narod je prkosan, pomalo lenj, ali pritajeno prkosan, pa će reagovati izlaskom pred velika platna, jer je njihova sloboda važnija od neke papirologije zbog koje su zatvoreni bioskopi. Modni trik pretvaranja poraza u pobede je passe, pa nerad i neznanje, da ne kažem lenjost i glupost treba ismejati, i zato je tu ova Lektira! Ono što je u Srbiji već dugo popularno jeste ta granica između smešnog i tužnog, pa smo navikli da ubedimo sebe kako je bolje smejati se nego plakati, a i minula burna vremena učila su nas da tako radimo.

Treba uvek tražiti te kontraste, tu smenu tragedije i komedije, suza i smeha, jer je to ritam vremena, ritam sveta i postojanja. Treba se tešiti nadanjem, iščekivanjem i dobrom namerom.

-Da li od ponuđenih filmovima Vaše selekcije možete da izdvojite Vama najomiljeniji, i da obrazložite zbog čega?

U selekciji postoje dve grupe filmova, one koje sam gledao više od deset puta i one koje sam gledao manje od deset puta. U prvu grupu spadaju „Eni Hol“, „Čudo u Milanu“ i „Brazil“. Eto, ako sam ih ja pogledao preko deset puta, onda valjda ima nešto u njima što vredi.

- Šta mislite koji od filmova će privući najviše pažnje među posetiocima projekcija „Peđina lektira svetskog filma“?

Mislim da će „Dobro došli, gospodine Čens“ i „Brazil“ biti veliki hitovi Lektire. Prošle godine najposećeniji je bio „Doktor Strejndžlav“, ljudi su stajali sa strane i smejali se od srca... Divan prizor.

- Kako objašnjavate činjenicu da se prošle godine dobar broj publike odlučivao za neki od ponuđenih klasika Vaše selekcije, uprkos tome što je istovremeno, u ponudi neke druge selekcije, mogao da se pogleda kvalitetan filmski novitet? Odakle proizilazi ta privlačna magija starih filmova, i potreba da im se, iako neke znamo, ponovo sa iskrenom željom vraćamo?

Prvo, to su filmovi za sva vremena, to su filmovi koje oduševljavaju generacije, filmovi koji se pamte. Kada je nakon projekcije Hičkokovih „Ptica“ publika izlazila iz sale, slučajno sam čuo jednu devojku kako govori drugurici da je bilo pametno što je poslušala ćaleta koji joj je preporučio da ode u bioskop. To je, pre svega, trijumf Hičkoka kao autora za sva vremena, ali je i moja satisfakcija kao urednika, uspeh u prepoznavanju pravih i trajnih vrednosti.

Velika posećenost, koju sam već nagovestio, još nije onakva kakvu bih želeo, ali verujem da će za godinu, dve Cinema City postati prepoznatljiv svetski festival, te da će i u publici, ne samo među gostima, biti ljudi iz drugih gradova, iz drugih zemalja.

Vidite, ovako to ide, prošle godine je gost Festivala bio filmski kritičar Kristijan Mongard. Mnogo smo pričali - o filmovima, o festivalima, o ljudima koji prave filmove, jer on ih je upoznao lično, a ja preko njihovih filmova, ali ono što nas spaja, ono što nam je zajedničko, to je ta revija naslova koja se u našim razgovorima smenjuje, taj kolaž filmova, a malo je takvih sagovornika, mislim, filmski obrazovanih, upućenih i dobrog pamćenja. Takva je Duda Lakić, takav je i Lens Hamer, prošlogodišnji pobednik.

Tako da ako takve sagovornike privučemo, te ljude koji vole da gledaju filmove i da svoje utiske, impresije, sasvim iskreno podele sa drugima, onda imamo ono što često nazivaju festivalskom atmosferom i onda je to dobro i ima šansu da traje. Ako dovodite političare, statiste i manekenke, potrošićete puno novca, a filmovi će ostati u drugom planu.

- Da li ste u skorije vreme odgledali neko filmsko ostvarenje koje biste od preporučili ljubiteljima dobrog filma, odnosno posetiocima našeg festivala?

Ono što me je najviše obradovalo prilikom pregleda selekcije stranih filmova je prisustvo danskog autora Henrika Rubena Genca. Njegov film „Terribly Happy“ preporučujem svakako.

Nedavno sam pogledao odličan južnokorejski film „Progonitelj“ reditelja Hong-jin Naa, koji tematski podseća na „Oldboy“, pa verujem i da „Zastupnici na sahrani“ može biti vrlo interesantan. Istočnjaci su majstori u tim tragičnim dramaturškim situacijama. Od dobrih filmova koje sam nedavno gledao najduže ću pamtiti „Četiri noći s Anom“ Skolimovskog, jedan od najboljih evropskih filmova poslednjih godina.

Naravno, tu su i filmovi Saše Petrovića, a pre svega „Tri“, „Biće skoro propast sveta“ i „Majstor i Margarita“. Svaki za sebe, a svaki u vrhu jugoslovenske kinematografije, biće prikazani u programu retrospektive domaćeg autora. Pa još ako Romi iz grada i okoline pohrle u bioskop da to gledaju, biće veličanstveno, biće to praznik kakvom bi se i sam Saša Petrović obradovao. Znate, on je govorio da bi, ako se ponovo rodio, voleo da bude Ciganin.

-Koji filmovi sa prošlogodišnjeg festivala Cinema City su na Vas ostavili najpozitivniji utisak?

„Umetnost negativnog razmišljanja“ i „Pusti pravog unutra“. Oba skandinavska, oba originalna i snažna u dramaturgiji, a bez velikih materijalnih pretenzija, efekata i ostalih skupocenih trikova.

-Kada smo prošle godine razgovarali, na pitanje koji Vam je film iz Vaše privatne kolekcije najbitniji, odgovorili ste da je to film Aleksandra Sokurova „Otac i sin“. Da li ste u međuvremenu bogatili svoju kolekciju? I da li Sokurov i dalje drži posebno mesto?

Kolekciju obogaćujem sa dva tri filma dnevno, puno energije trošim na sređivanje svih tih gigabajta, pa pokušam da primenim bibliotekarsko iskustvo, ali me tehnologija izavrti i okrene, a onda kao da sam na početku i da sam sve zaboravio, da sam izgubio, da sam prevaren.

Ali, desilo mi se da ponovo krenem da gledam Menclovo „Striženo skraćeno“, a tamo kratka Hrabalova priča o nekom teči Antonu koji se napio sa zubarima, te su bili toliko pijani da su jedan drugome povadili prednje zube, a šta bi tek bilo da se napio sa veterinarima koji štroje bikove. Eto, uvek sam voleo Menclove filmove, gledao ih po nekoliko puta, a sad se ovo pojavilo kao nešto novo, otkriveno, a tako aktuelno i tako smešno, a opet - i strašno.

- Ukoliko je moguće, izdvojte nam, na osnovu Vaših ličnih kriterijuma, nekoliko filmova za koje mislite da su ključno delovali na opšti razvoj filmske umetnosti.

Istoričari su dali svoja mišljenja. Mislim da je to manje više poznato, ono Limijerovi, Grifit, Čaplin, Ejzenštajn, pa „Građanin Kejn“, Dizni, zatim francuski novi talas, Bunjuel, Felini, onda Kurosava, Kopola, sve do Lukasa, Spilberga, Tarantina, ali ako tražite moj pogled na istorijski razvoj kinematografije, onda je to pre svega evropski umetnički doprinos. Evropljani su snimali i ovde i u Americi, ali su obeležili svetsku kinematografiju, pre svega Nemci. Vajlder, Lubič, braća Siodmak, Daglas Sirk, Fric Lang. Nakon uspeha u Nemačkoj, proterani političkom situacijom, većina ih je uspešno nastavila karijere u Holivudu. Na tragu ovih autora stvaraće nova generacija nemačkih autora predvođena Fazbinderom, Hercogom, Vendersom. Dva Engleza Čaplin i Hičkok, takođe su svoja najznačajnija dela snimili u Holivudu, posle su došli u Evropu, baš kao i Kjubrik, a proterali su ih uglavnom politički neistomišljenici. Ejzenštajn nije uspeo u Americi, ali je snimio Nevskog i Ivana Groznog, pre nego što ga je komunistički režim pregazio. Njegov zemljak Tarkovski je bio i ostao pravi evropski sineasta, krećući se lagano od istoka ka zapadu, pronoseći svoju univerzalnu mudrost i nedostižnu originalnost u stilu, progonjen politički, ali neuništiv, večan. Italijani, pre svih De Sika, Felini i Antonjoni su ostali svoji na svome, baš kao i Bergman, skandinavski genije, pa i latinski vragolan Bunjuel, iako prognan od fašista, snimao je i u Meksiku, Francuskoj, na kraju i u svojoj domovini, ali uvek dosledan nadrealizmu i oštar kritičar. Trifoov „Četiri stotine udaraca“ i Vigoova „Atalanta“ su bili veliki skokovi, velik napredak u kinematografiji, baš kao i Kurosavin „Rašomon“ ili Kijarostamijev „Kroz maslinjake“. Njihova veličina je u beskompromisnosti. U tome je i veličina Kjubrika, ili Ozua, Orsona Velsa, u nedostižnoj predanosti sopstvenim idejama.

Teško je svega se setiti, ali se nameće zaključak da je ta autorska sloboda, smelost i odlučnost, istrajnost, kao i u drugim umetnostima, najviše doprinela razvoju kinematografije. Vidite, politika je u filmu oduvek tražila podanika, a oni koji su se daleko od toga najdalje otisnuli, stvorili su najveća i najtrajnija dela, pod uslovom da su imali dovoljno novca.