05/06/2011 10:18

Nominovan za Zlatnu palmu "Ulaz u prazninu"

Selekcija 360°

Psihodelična eksperimentalna drama Gaspara Noea puna seksa, droge i smrti, priča koju u potpunosti gledamo - očima glavnog junaka! Premijerno prikazan na Kanskom festivalu 2009. godine, „Ulaz u prazninu“ (Enter the Void) bio je u konkurenciji za Zlatnu palmu. O filmu Noe kaže: „Prva vezija scenarija događala u Francuskoj, onda sam napisao novu veziju misleći na Njujork. Ali za mene, Japan je najfascinantnija zemlja gde sam oduvek želeo da snimam. Za ovaj specifičan projekat sa halucinogenim sekvencama bile su potrebne vrlo žive boje, Tokio je bio savršeno okruženje. Iako je izgledalo da će biti komplikovano, bilo je veliko zadovoljstvo snimati tamo i bio bih vrlo srećan sa snimim još neki film u Japanu. Filmska ekipa je bila toliko pasionirana da su svi radili i po 14 sati dnevno, šest dana u nedelji. Snimajući ovaj film ponovo sam našao energiju koju sam imao kao mlad snimajući kratke filmove, ali sada sa ovom neverovatno talentovanom i profesionalnom ekipom. Njihova želja za perfekcijom je bila pravo uživanje.“



O tome šta ga je insprisalo da stvori „Ulaz u prazninu“ Noe dodaje: „Iako nikada nisam delio neko religiozno shvatanje, počele su da me zanimaju knjige o reikarnaciji, posebno Life after Death Rajmonda Mudija i imao sam neke ideje o tome šta bi mi se moglo dogoditi kada umrem. Ovaj strah od smrti pritiska više kako postajete stariji, ali moja početna ideja o pravljenju filma koji se bavi ovom temom, tj. šta se događa posle smrti glavnog karaktera, potiče iz tog vremena. Kasnije, kada sam imao oko 23 godine, gledao sam Lady in the Lake (Robert Montgomery, 1947). Film je snimljen ceo iz ugla glavnog karaktera pod dejstvom opijata. Skoro da sam ušao u ekran i Marlovu glavu gledajući ga, čak i pored toga što je film bio crno-beli i titlovan. Mislio sam da je tehnika snimanja kroz oči karakatera najlepša kinematografska majstorija i da onda kada budem pravio film o drugom svetu, snimaću ga kroz subjektivnu viziju karaktera. Godinama kasnije, uvodna scena filma Ketrin Bigelou Strange Days potvrdila mi je je efektivnost ovog filmskog sredstva. Tako, ovo je ideja koju sam imao dugo. Pisao sam je u proteklih 15 godina i ne mogu tačno reći koliko sam verzija imao. Prva je bila narativnija i linearnija, dok su kasnije verzije bile apstraktnije i euforičnije. „