Intervju sa litvanskim autorom Šarunasom Bartasom je uradila Ksenija Drugovejko (Xenia Drugoveyko) iz Séance magazina tokom skorašnje retrospektive litvanskog filma: 1990-2010 u St. Peterburgu, Rusija. Šarunas Bartas je predstavljao dva svoja filma – "Tri dana" i "Kuća". Originalni intervju na ruskom jeziku pročitajte ovde. Intervju koji je, uz dozvolu magazina, prevela Ana Niman (Anna Nieman), čini deo većeg Subvex Collective projekta.
Ksenija Drugovejko: Tokom nedelje litvanskog filma prikazana su dva vaša filma, „Tri dana“ (1991) i „Kuća“ (1997). Da li su to Vaši omiljeni filmovi i/ili nose poseban značaj za Vas?
Šarunas Bartas: Iskreno, ovaj program je kreiran za prikazivanje u Muzeju savremene umetnosti u Njujorku. „Tri dana“ je moj prvi dugometražni film, dok je „Kuća“ odraz mene samog i ima malo zajedničkog sa drugim mojim filmovima. Lepo objašnjenje, zar ne? Žalim slučaj, upravo sam ga izmislio! [smeje se] Svaki film koji stvorim mi je bitan, ali ću (kao najdraži) izabrati „Hodnik“. Razlozi su, kao i sve što ima veze sa ljubavlju, subjektivni.
K.D.: Uvek ste stvarali filmove na granici umetničkog i dokumentarnog: jedno se rastapa u drugom. U kom stepenu je ovaj efekat nameran a u kom slučajan?
Š.B.: Stvarni događaji su mi bliski, stoga dokumentaran efekat nije slučajan. On se postiže kombinovanjem niza međusobno povezanih tehničkih i dramaturških metoda. Uzgred, ja se trudim da izbegnem reč „narativan“ jer mislim da je zastarela, bar kad je u pitanju film. Ovaj termin nije žanr i nije kategorija već spada u domen filozofske kategorije. Lično, preferiram da narativno i dokumentaro postavim naspramno. Tačno je vaše zapažanje da se jedno rastapa u drugom. Od toga se sastoji ceo koncept: relativnost podele između života i njegovog umetničkog osmišljavanja.
K.D.: U Vašem stvaralaštvu se svakodnevne situacije i odnosi često transformišu u nadrealno...
Š.B.: Mi zapravo i ne živimo u stvarnom svetu, već u svetu za koji smo se prećutno složili da zovemo „pravim“. Naše viđenje sveta je ograničeno onim što vidimo i čujemo. Ili, pre će biti, onim što dopuštamo da vidimo i čujemo. Možda između slike stvarnosti koju nas dvoje vidimo postoje sličnosti, ali teško da možemo da zamislimo kako svet vidi Indijanac ili stanovnik Obale Slonovače. Postoji još jedna nesrećna okolnost koja nam je svima zajednička – neuhvatljivost vremena. Svaki novi minut je drugačiji od prethodnog. Koncept „sadašnjosti“ ne postoji, to jest, postoji ali je previše uslovan. Čak više od prošlosti i budućnosti o kojima sigurno imamo skup sećanja i predstava. U tome leži esencija nadrealnog u mojim filmovima: postepeno razumevanje svakodnevnog života kroz prizmu subjektivne unutrašnje spoznaje.
K.D.: Ovaj nadrealizam je izgrađen na metaforama. Kada se one rađaju, tokom pisanja scenarija ili tokom snimanja filma?
Š.B.: Nikad ne izmišljam metafore. Sjajno je ukoliko se misao zaogrne neobičnim oblikom, ali ja lično ne bih svojim filmovima pripisao izraz „metafora“. Ukoliko je metafora nameran izraz koji na filmu dobija estetski iskrivljenu formu, onda se kod mene dešava upravo suprotno. Vizuelna slika – odraz stvarnosti (moje, trenutne ili u umu mog heroja) – apriorno sadrži izraz, iako će neko to videti kao parabolu a neko kao veoma direktnu izjavu, pročitanu bez kurziva i navodnika. Svaka osoba će viđeno provući kroz sopstvenu sliku stvarnosti.
K.D.: Razmišljanje o metafori neizbežno proizilazi prilikom gledanja „Istočne struje“ i razmišljanja o naslovu. Metafora savremenog sveta i mesta koje u njemu zauzima čovek, nesputan granicama, nacionalnošću ili etničkom pripadnošću.
Š.B.: Možda... da, zaista, iako sam u početku to sveo na mnogo jednostavniju i očigledniju formu te ideje. Proces koji se odvija je mnogo brži nego što bi se moglo očekivati: rast nataliteta, mešanje rasa i kultura. To ne samo što se dešava ludački brzo već se odvija na pozadini beskonačnog savršenstva tehnoloških mogućnosti. Ovo istovremeno plaši i intrigira.
K.D.: Snimali ste u Sibiru i na Krimu i u vašoj rodnoj Litvaniji, kao i u Africi. Popričajmo malo o geografiji vašeg filma. Na koji način birate lokaciju?
Š.B.: Prilično je lako doneti odluku glede zemlje: izbor se bazira na konceptu filma i, naravno, pragmatičnim razlozima, sposobnosti da sprovedeš snimanje filma što je efikasnije moguće. Kada je u pitanju specifičan region, stvari se komplikuju. Na primer, pre snimanja „Sedam nevidljivih ljudi“ putovao sam Krimom dosta dugo, u potrazi za pravom lokacijom. Kad sam stigao do poluostrva Kerč, odmah sam osetio da sam našao ono što smo tražili. Život je ovde drugačiji od bilo čega drugog na svetu. On je istovremeno i lep i čudan i, u neku ruku, strašan. Morate da se saživite sa bilo kojim mestom pre nego što ono počne da oslobađa svoju energiju koju ćete upiti u svoj rad.
K.D.: Nakon premijere „Sedam nevidljivih ljudi“često su Vas nazivali poznavaocem ruske duše. Šta je, po vama, čini osobenom?
Š.B.: Nakon što sam, obilazeći gradove i sela, upoznao Rusiju, mogu reći da je ruska duša izuzetno prijemčiva i promenljiva. Nimalo nalik nijednoj drugoj, ona je oblikovana „genijalnošću mesta“ – klimom i lokalnim načinom života. To su elementi koji su u Rusiji raznovrsniji nego igde drugde. Mislim da slavna enigma ruske duše potiče iz ruskog multikulturalizma. Rus je, češće nego drugi, prisiljen da se zapita ko je on zaista.
K.D.: A šta je sa nacionalnim nasleđem? U Vašem omiljenom „Hodniku“ kritičari su primetili uticaj nemačkog ekspresionizma.
Š.B.: Prvi put čujem za to, moram zapamtiti! [smeje se] Ne bih imenovao posebne škole, tradicije i pravce – u svakom slučaju, ne sa njihovog nacionalnog aspekta. Pre bih rekao da postoji uticaj globalizacije i uopšte, složenosti modernog sveta. Ne znam kako da to okarakterišem, ali razumem zašto svaki čovek pokušava da klasifikuje i sortira svako umetičko delo sa kojim se susretne. To organizuje iskustva i pojednostavljuje razumevanje, ali kad je u pitanju film, klasifikacija može da prouzrokuje samo nevolje. Film je kategorija umetničkog izraza u kom su sve kategorije uslovne. Čak i kod žanrova postoji potpuna zbrka, a o stilu da i ne govorim. Isto važi i za nacionalne tradicije.
K.D.: Vaši filmovi su spori, kao da se kreću brzinom stvarnog života. Sa čime je to povezano?
Š.B.: Trudim se da pravim filmove o krajnje jednostavnim stvarima i, priznajem, kada su u pitanju jednostavne stvari, svi mi smo izuzetno nevešti u njihovom razmatranju i uzaludno ih odbacujemo kao nešto što se podrazumeva. Da bi uspeli u poimanju jednostavnih stvari, potrebno nam je dosta moralne snage, napora i vremena. To je ono što pružam sebi i gledaocima; vreme. Da bi se odredio ritam filma, montažni alati nisu dovoljni. Potrebna vam je osnova spram koje ćete birati tempo. Isto važi i za ostale tehničke detalje, na primer, trenutno popularno u dokumentarnim i pseudodokumentarnim filmovima je kamera koja se trese, snimajući iz, za gledaoca, nemogućih uglova. Ponekad je ovo opravdano, ali se češće čini kao besmislen višak.
K.D.: Vaši filmovi sadrže malo reči, ponekad su potpuno nemi, ali im zvuci svakodnevice daju stvarni muzički odraz. Kako to postižete?
Š.B.: To je izuzetno interesantan proces: tu ima, kako kažu, dovoljno i algebre i harmonije. Kada tehnički gradimo muziku, mi pojačavamo ili slabimo jedan ili drugi element. Kao rezultat, pažnja publike se nehotice fokusira na zvuk koraka, zveku sudova, glasove, pesmu ptica. To kod gledaoca stvara iluziju da je on sam izdvojio te zvuke iz buke svakodnevice.
K.D.: I zahvaljujući tome, osećaš se više kao deo radnje nego kao gledalac.
Š.B.: Ako se to desi, to je sjajno ali, da budem iskren, ne idem ciljano ka tom efektu. Sa druge strane, ja moram da posmatram snimak i o njemu sudim iz tačke gledišta publike. U ovoj fazi ja se često osećam kao deo života na snimku, mada mislim da tajna ne leži ni u zvucima ni u tempu. Kada gledalac pojmi i prihvati (a ova dva se nikad ne poklope istovremeno – barem ne u mojim filmovima), on uvek postaje i učesnik.
K.D.: Šta je potrebno modernom gledaocu – šta ili koga biste vi želeli da vidite na ekranu?
Š.B.: Publici su pre svega potrebne referentne tačke. Gledalac je postao žrtva divlje vizuelne struje gde su formati, žanrovi i stilovi pomešani. TV serije se stilizuju da nalikuju filmovima; filmovi se pojednostavljuju da nalikuju TV serijama. Sve postoji u ovoj struji, ali jednom kad počnete da tražite, nijednu prokletu stvar nećete naći. Gotovo da i ne postoje filmovi koji prikazuju šta se stvarno dešava u našim životima. Nema dovoljno iskrenosti. Film bi trebalo da prikazuje život. To čak ima i komercijalnog smisla – svako je zainteresovan da vidi film o ljudima koji se bore sa istim problemima i prepoznatljivim okolnostima. Prikazivanje običnih, stvarnih ljudi je najsloženiji i najteži proces koji postoji, ali to ne treba da nas odbije od namere da pravimo filmove o njima.
K.D.: Da li postoji nešto što se tiče stvarnih ljudi u vašim filmovima, što niste prikazali a želeli biste?
Š.B.: Dok sam živ, pričaću, ali na to što me pitate nisam spreman sada da odgovorim. Setite se, pričao sam vam o neuhvatljivoj sadašnjosti. Ko zna koliko će mi još puta izmaći i gde će me odvesti i kad ću napraviti svoj sledeći film.
