Gobadi ima ličnu sudbinu sličnu onima kakve imaju junaci njegovih filmova, snagu crpi iz svog osećaja pravde, starih mudrosti i urođenog dostojanstva s kojim se prevazilaze stvari koje ga ugnjetavaju, pričajući u svojim delima priče sa malo reči ali sa mnogo značenja, gradeći sopstveni stil kroz kombinaciju poludokumentarno-alegorijskih i poetsko-simboličkih slika.
Nekadašnji asistent Abasa Kijarostamija, osvojio je kansku „Zlatnu kameru” za prvi film („Vreme pijanih konja”) u celini snimljen na kurdskom jeziku i na kurdskom delu Irana, bio je nakratko priznat i cenjen u svojoj zemlji, a onda stavljen pod sumnju i zbog svojih filmova i veze sa američko-iranskom novinarkom i scenaristkinjom Roksanom Saberi, kojoj je bilo suđeno i za špijunažu. Posle 2009. godine postao je prinudni lutalica, zabranjen mu je povratak u Iran, danas živi i radi u Istanbulu. Tu je i nastao njegov poslednji film „Sezona nosoroga”, o bračnom paru koji je tokom islamske revolucije bio zatvoren, o pesniku Sahelu (Bahruz Vosugi) koga proglašavaju mrtvim i njegovoj ženi Mini (Monika Beluči) koja rađa u zatvoru i završava kao prognanica u izbeglištvu...
Kako je nastao film „Sezona nosoroga”?
Ovaj film sam snimio iz dva razloga. Kada su mi poručili iz Irana da se više ne vraćam, bio sam u depresiji. Kada sam u Istanbulu ili u Iraku, moja zemlja je tako blizu, a ja ne mogu da odem tamo. Ali, shvatio sam da ne želim da umrem, pa sam napravio plan kako da sebe učinim stalno zauzetim, a najbolji je bio – snimati film. Drugi razlog je legendarni glumac Bahruz Vosugi, čija je sudbina delimično utkana u ovaj film. Vosugi je bio moj heroj kada sam bio dete, a posle revolucije 30 godina nije mogao da se bavi svojom umetnošću. Sada je u San Francisku i tom velikom umetniku, koji je snimio više od 90 uloga, nude isključivo uloge negativaca. Kakva sudbina!
„Sezona nosoroga” nije strogo politički film?
Ovaj film je drugačiji od mojih prethodnih radova. To je poetski film o umetniku čiji je život prekinut na trideset godina, kada je čovek koji ga je poznavao iskoristio političku situaciju i zbog duboko ukorenjene opsesije i lične osvete bacio pesnika i njegovu suprugu u zatvor.
Zatvorske scene su impresivno snimljene, scena silovanja Mine takođe,vi tu odlazite mnogo dalje i dublje od svega onog što smo do sada viđali u iranskom filmu?
Mnogo silovanja postoji u iranskim zatvorima, ali se o tome malo govori i ne sme se prikazivati na filmu. Zatvorski uslovi, vezivanje očiju zatvorenicima, načini torture, sve je to u mom filmu prilično autentično, samo što ja, dok o tome kazujem, koristim magični realizam. Negde je cela ova priča i moja, intimistička.
Mislite na zatvaranje vaše verenice Roksane Saberi?
Da, mislim i na to. Nikada sebi neću moći da oprostim što sam je te 2009. godine ubeđivao da ostane u Iranu sa mnom, umesto da je pustim da sa vrati u SAD. Da nisam toliko insistirao na ostanku, ona ne bi prošla torturu u zloglasnom zatvoru Evin, izolaciju, povez preko očiju tokom ispitivanja i lažno suđenje za nepostojeću špijunažu.
Snimanje izvan Irana je za vas oslobađajuće iskustvo?
Nakon mog poslednjeg filma snimljenog u Iranu „Niko ne zna o persijskim mačkama”, koji je bio prikazan u Kanu posle čega se više nisam vraćao u zemlju, postao sam druga osoba. Osećam se kao da sam ponovo rođen, dobio sam novi život. Sada sam tri godine star i živim u slobodnom svetu.
I? Kako je u slobodnom svetu?
Za mene to znači da je bolje živeti bez gledanja preko ramena, bez brige o tome ko kontroliše moj telefon ili možda truje moju hranu. Ja sam slobodan i nisam slobodan, jer postoje milioni mladih ljudi koji žive u Iranu, mnogo mladih koji nemaju slobodu da izraze sebe. Nadam se da moj film može da pomogne da se razbiju formule, da pokaže da je moguće snimati iranske filmove i izvan Irana i da podstakne mlade ljude da ustanu i izraze sebe.
Priča o Kurdima je nedovršena priča?
Da su neki drugi narodi prolazili kroz sve kroz šta su prolazili Kurdi, bili bi uništeni. Kurdi su se uvek borili sa svoja dva oružja i opstali. Jedno oružje je jezik humora, a drugo uzbudljiva muzika. Naša energija potiče iz našeg otpora, želje da se bude neporažen, vere u budućnost i neverovatne ljubavi prema životu. Ponekad se pitam kako možemo imati toliko ljubavi za ceo život, s obzirom na okolnosti u kojima živimo. Ne znam odakle nam to dolazi.
U filmovima „Vreme pijanih konja” i „Kornjače mogu da lete” junaci su kurdska deca?
U tom periodu kada su ovi filmovi nastali bilo je više problema sa cenzurom u Iranu i onda su filmski autori pribegavali tome da probleme odraslih govore jezikom dece. Ja nisam to činio, već sam se istinski bavio problemom dece. U Kurdistanu deca su samo fizički deca. Mentalno su odrasla, jer su rođena i ustajala sa zvukom bombi. Nikada i nije bilo mira. Junaci iz oba moja filma su videli sve ratove i zato sam se bavio njima.
Vi kao kurdsko-iranski i Jilmaz Gunej kao kurdsko-turski reditelj, zaslužni ste što danas možemo da govorimo i o kurdskom filmu?
Mislim da je previše rano za to. Kada bi postojala bar tri kurdska filma godišnje, kada bi u oblasti Kurdistana postojali bioskopi, bar jedna filmska laboratorija, onda bi se možda moglo govoriti o kurdskoj kinematografiji i kurdskom filmu.