04/03/2019 06:36

KINO RAJ: Hladna reka i stenovite planine u Kinorajskoj dolini

Esej o 69. Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu, Drugi deo

Piše: Petar Protić

Tri filma u zvaničnom takmičarskom programu 69. Berlinala koja zaslužuju posebnu pažnju i preporuku jesu debitantsko ostvarenje La paranza dei bambini nagrađeno Srebrnim medvedom za scenario, novi film izraelskog autora Nadava Lapida Synonymes - nagrađen glavnom nagradom Festivala: Zlatnim medvedom - i porodična saga So Long, My Son kineskog scenariste i reditelja Sijaošuaija Vanga (Wang Xiaoshuai), osvajač dva Srebrna medveda za glavnu mušku i žensku ulogu.

So Long, My Son (Wang Xiaoshuai)

Piranhas ili La paranza dei bambini jeste dinamično debitantsko ostvarenje Klaudija Đovanezija (Claudio Giovannesi), koji je scenario pisao zajedno sa Mauriciom Braučijem (Maurizio Braucci) i Robertom Savianom (Roberto Saviano), poznatom po filmu i televizijskoj seriji o napuljskoj mafiji Gomorrah (2008, 2014). Ovo je još jedna plamteća tema moderne Italije i ostatka razvijenog, zapravo nesvesnog sveta, a to je maloletnički kriminal i pojeftinjenje ljudskog života. Film je nagrađen Srebrnim medvedom za scenario, i to je odlika velikih i moćnih festivala, da ovakvim potezom promovišu borbu protiv nasilja, da umire gladnu zver koja proždire decu, od Italije, preko Francuske, do Brazila, Meksika i periferija američkih velegrada. Uloge u filmu tumače amateri iz okruženja gde je i snimano, što još više izoštrava „šokantan portret mlade generacije u stanju stalnog rata. To su deca voljna da se upuštaju u droge, pljačke i ubistva u svetu bez budućnosti, gde su novac, moć i opstanak jedino važno“.

Brutalno i bespoštedno srljanje u smrt, od metka ili droge, u istoj napuljskoj periferiji, prikazano je u još jednom dobrom i zanimljivom filmu, a to je Selfie (u programu Panorama Dokumente). Film potpisuje iskusni Agostino Ferente (Agostino Ferrente), ali je interesantno da su ga stvorila dva klinca sa napuljskog asfalta – Alesandro i Pietro. Njima je reditelj dao mobilne telefone sa jakim kamerama da snimaju svoju svakodnevicu. U središtu čitave priče je nastradali mladić, vršnjak dvojice glavnih aktera, ubijen pod nerazjašnjenim okolnostima, naočigled ljudi i kamera. Od tog tragičnog slučaja sve polazi i njemu se vraća filmska priča, tako održavajući inovativni cinema verité zanimljivim, a dokumentarnu strukturu fokusiranom.

Optimizam da su na tuđoj tragediji naučili važnu lekciju, Alesandro i Pietro potvrđuju svojim iskrenim željama, da pošteno rade i prožive svoje živote u nekom lepštem svetu, hrabro bežeći – na vespama, sa kamerama u rukama – što dalje od čeljusti proždrljive zveri, sve veće i pohlepnije.

Jedan će biti frizer, a drugi otvoriti restoran. I neka im bude, srdačno i iskreno.

Selfie (Agostino Ferrente)

Društvena odgovornost je na Festivalu prisutna u onoj meri koliko dozvoljavaju granice pristojnosti i odmerenosti, ali zato ne izostaje dobro razumevanje socijalnih nepravdi, zabluda za boljim sutra, iščekivanje i neizvesnost modernog pojedinca u grupi ili samog, stegnutog između života i smrti – i upravo takve jesu centralne figure, i zato je to humanizam u najboljoj interpretaciji, i u vremenu, i u prostoru – turobnom, turbulentnom, pred očima velikog dobrog medveda.

Upravo razumevanje iseljavanja iz vlastite domovine i useljavanje u novi drugačiji svet, priča stranca u stranoj zemlji – ispričana od veštog zanatlije Nadava Lapida (b.1975. d.Policeman, The Kindergarten Teacher) uverljivo i realistično – Synonyms, dobitnik Zlatnog medveda i nagrade kritičara FIPRESCI.

U Parizu, stvari nisu naklone Joavu na početku. On kuca na vrata stana, shvata da je prazan, a dok se tušira, neko mu pokrade stvari. Od kako je ovaj mladi Izraelac stigao u Pariz sa velikim očekivanjima, očigledna je njegova rešenost da sa sebe skine teret svoje nacionalnosti što je pre moguće. Za njega je biti Izraelac kao nekakav tumor koji mora biti hirurški odstranjen. Postajući Francuzom, s druge strane, on očekuje spasenje. Rešen da obriše svoje poreklo, Joav govori novim jezikom, sasvim zanemarujući maternji hebrejski.“ (berlinale.de) Nadav Lapid je priču pisao zajedno sa Haim Lapid, bazirajući je na vlastitom iskustvu. Osećaj kod dobronamernog gledatelja da pomogne glavnom junaku, da ga razume i s njim podeli nevolju, lako će se pretvoriti u jedno dobro iskustvo, nekakvu vrlinu stečenu i od društva poštovanu, kao dobru, a film – kao uspomenu.

Ako ćemo se usredsrediti na pojedinca, što udaljenijeg od društvenih izazova ili nameta, onda bi vredelo pobrojati još neka zapažena ostvarenja u pratećim programima Berlinala, Forumu i Panorami. Na primer, Sofiju Bohdanovič (Sofia Bohdanowicz), unuku jedne gorde i pametne žene koja se isto zvala Zofia, i koja se u vreme izbeglištva u Severnu Ameriku, 1957-1965. dopisivala sa slavnim poljskim pesnikom Jozefom Vitlinom (Józef Witlin). U semi-dokumentarnom filmu, vrlo bliskom knjizi i bibliotečkom istraživanju MS Slavic7, leprša divna lirika jedne pesničke ljubavi, kada je toplu utehu, preko sedam hladnih mora i sedam studenih gora, svojim suzama i pismenima, stvorila melanholična Zofia, za sva vremena. Nadajući se da će ljubav ostati zauvek skrivena, uzaludna. Dok ona beše sama u Kanadi, a pesnik Jozef patio, sputan u velikom gradu.

U novom filmu Silasa Coumerkasa (Syllas Tsoumerkas) The Miracle of the Sargasso Sea dinamična priča prati Elizabet (Angeliki Papoulia), šeficu policije u malom primorskom gradu Mizolongiju. Ona puno pije, gruba je s kolegama, psuje, krišom ima aferu sa oženjenim doktorom, a živi sa sinom i u toj zabiti je skrivena, ali i po kazni, neprestano iščekujući da se vrati u Atinu. Paralelno s njom je Rita, u poznoj mladosti i sama, sestra lokalnog moćnika i dilera, ona radi u ribarnici, štedeći za put u inostranstvo, u jednom pravcu, naravno - rešena da zasvagda otrgne sve turobne uloge nametnute joj na bratovljevim opscenim žurkama u lokalnoj diskoteci. Jedna napredvidljiva balkanska epopeja, koja iako podseća na kultni Fargo braće Koen, delimično zbog glavne glumice Angelike Papoulije koja liči na Franses MekDormand, svakako je nezaboravna i zbog mnogih obrta i neizbežne prepoznatljivosti među protagonistima, onakvim kakve srećemo svaki dan, pa ih prepoznamo ili ne, kako kad.

Marcelo de Sousa (Marcelo Di Souza) je kauboj u brazilskoj pampi. On voli svoj posao, jahanje, telad koju naziva poimence, Marcelo voli i zemlju koja ga hrani. Ali, nakon što je nemoćan da spreči provalu i krađu stotinu teladi iz svojih štala, Marcelu više ništa nije kao pre. Postaje depresivan i diže ruke od posla. Srećom ima dobre prijatelje i veliku strast – ostvaruje se u ulozi voditelja na rodeo predstavama po gradovima. Njegove najave u rep stilu posvećene su kaubojskoj kulturi i solidarnosti sa seoskom zajednicom, koja ima malo poverenja u lokalnu političku garnituru. Film Homing (Querência) reditelj Helvécio Marins Jr. radio je uporno i stilizovano, priča je potpuna a rasplet prepušten gledateljima (da ga okončaju), što je tipično i preporučljivo za dobar dokumentarac.


The Miracle of the Sargasso Sea (Syllas Tsoumerkas)

Dobra i loša vest iz Kine: prvo loša, novi film proslavljenog Džanga Jimoua (Zhang Yimou) One Second nije bio prikazan u glavnom takmičarskom programu Berlinala. Temu kulturne revolucije, kineske vlasti ne smatraju podobnom u Berlinu. Projekcije otkazane, ali!

Ali, dobra vest je da su Kinezi imali remek delo: So Long, My Son, porodičnu sagu Vanga Sijaošuaija (Wang Xiaoshuai) ispričanu u dugom vremenskom intervalu. Priča kreće u mladosti, od slatkog dvadesetog veka prigušenog kulturnom revolucijom, do gorčine dvadeset i prvog - kada se nakon gubitka deteta ruše iluzije, beži u samoću, i čeka jalova starost. Glumci koji tumače likove oca i majke zapravo prevrću golemi simbol Jin – Jana, i iznose svoj teret u ožiljcima koji rastu i izdubljuju se na licima, poput krivina na crnom i belom polju drevnog simbola, tako kako priča odmiče, a oni je grade stalno, kroz epizode obične u svojoj ljudskosti. Stoga alegorija čitave tragedije, postaje i izazov, za publiku poistovećivanje, a za glumca šansa karijere. U publici je tajac trajao tri sata, koliko traje film, retko ko je napustio projekciju, a sasvim zasluženo glavni glumci su trijumfovali. Jong Mei (Yong Mei), za ulogu majke, a Vang Jingčun (Wang Jingchun) za ulogu oca - nagrađeni su Srebrnim medvedima za glavne uloge, i to je najbolja odluka ovogodišnjeg Žirija, kojim je predsedavala francuska glumica Žilijet Binoš (Juliette Binoche).

Nastaviće se.

U trećem (poslednjem) eseju o 69. Berlinalu: o odličnim filmovima, kao što su: Bait (Mark Jenkin), Fourteen (Dan Sallitt), The Blue Flower of Novalis (Gustavo Vinagre, Rodrigo Carneiro), Olanda (Bernd Schoch).