04/03/2019 06:36
KINO RAJ: Hladna reka i stenovite planine u Kinorajskoj dolini
Esej o 69. Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu, Drugi deo
Piše:
Petar Protić
Tri
filma u zvaničnom takmičarskom programu 69. Berlinala koja
zaslužuju posebnu pažnju i preporuku jesu
debitantsko ostvarenje La paranza
dei bambini nagrađeno Srebrnim
medvedom za scenario, novi film izraelskog autora Nadava Lapida
Synonymes
- nagrađen glavnom nagradom Festivala: Zlatnim medvedom - i
porodična saga So Long, My Son
kineskog scenariste i reditelja
Sijaošuaija
Vanga (Wang Xiaoshuai),
osvajač dva Srebrna medveda za glavnu mušku i žensku ulogu.
So Long, My Son (Wang Xiaoshuai)
Piranhas
ili La paranza dei bambini
jeste
dinamično debitantsko ostvarenje Klaudija
Đovanezija (Claudio
Giovannesi),
koji je scenario pisao zajedno sa Mauriciom
Braučijem
(Maurizio Braucci)
i Robertom Savianom (Roberto Saviano),
poznatom po filmu i televizijskoj seriji o napuljskoj mafiji Gomorrah
(2008, 2014). Ovo je još jedna plamteća tema moderne Italije i
ostatka razvijenog, zapravo nesvesnog sveta, a to je maloletnički
kriminal i pojeftinjenje ljudskog života. Film je nagrađen Srebrnim
medvedom za scenario, i to je odlika velikih i moćnih festivala, da
ovakvim potezom promovišu borbu protiv nasilja, da umire gladnu zver
koja proždire decu, od Italije, preko Francuske, do Brazila, Meksika
i periferija američkih velegrada. Uloge u filmu tumače amateri iz
okruženja gde je i snimano, što još više izoštrava „šokantan
portret mlade generacije u stanju stalnog rata. To su deca voljna da
se upuštaju u droge, pljačke i ubistva u svetu bez budućnosti, gde
su novac, moć i opstanak jedino važno“.
Brutalno
i bespoštedno srljanje u smrt, od metka ili droge, u istoj
napuljskoj periferiji, prikazano je u još jednom dobrom i
zanimljivom filmu, a to je Selfie
(u programu Panorama Dokumente). Film potpisuje iskusni Agostino
Ferente (Agostino Ferrente),
ali je interesantno da su ga stvorila dva klinca sa napuljskog
asfalta – Alesandro i Pietro. Njima je reditelj dao mobilne
telefone sa jakim kamerama da snimaju svoju svakodnevicu. U središtu
čitave priče je nastradali mladić, vršnjak dvojice glavnih
aktera, ubijen pod nerazjašnjenim okolnostima, naočigled ljudi i
kamera. Od tog tragičnog slučaja sve polazi i njemu se vraća
filmska priča, tako održavajući inovativni cinema verité
zanimljivim, a dokumentarnu strukturu fokusiranom.
Optimizam
da su na tuđoj tragediji naučili važnu lekciju, Alesandro i Pietro
potvrđuju svojim iskrenim željama, da pošteno rade i prožive
svoje živote u nekom lepštem svetu, hrabro bežeći – na vespama,
sa kamerama u rukama – što dalje od čeljusti proždrljive zveri,
sve veće i pohlepnije.
Jedan
će biti frizer, a drugi otvoriti restoran. I neka im bude, srdačno
i iskreno.
Selfie (Agostino Ferrente)
Društvena
odgovornost je na Festivalu prisutna u onoj meri koliko dozvoljavaju
granice pristojnosti i odmerenosti, ali zato ne izostaje dobro
razumevanje socijalnih nepravdi, zabluda za boljim sutra, iščekivanje
i neizvesnost modernog pojedinca u grupi ili samog, stegnutog između
života i smrti – i upravo takve
jesu centralne figure, i zato je to humanizam u najboljoj
interpretaciji, i u vremenu, i u prostoru – turobnom, turbulentnom,
pred očima velikog dobrog medveda.
Upravo
razumevanje iseljavanja iz vlastite domovine i useljavanje u novi
drugačiji svet, priča stranca u stranoj zemlji – ispričana od
veštog zanatlije Nadava Lapida (b.1975. d.Policeman, The
Kindergarten Teacher) uverljivo i realistično – Synonyms,
dobitnik Zlatnog medveda i nagrade kritičara FIPRESCI.
„U
Parizu, stvari nisu naklone Joavu na početku. On kuca na vrata
stana, shvata da je prazan, a dok se tušira, neko mu pokrade stvari.
Od kako je ovaj mladi Izraelac stigao u Pariz sa velikim
očekivanjima, očigledna je njegova rešenost da sa sebe skine teret
svoje nacionalnosti što je pre moguće. Za njega je biti Izraelac
kao nekakav tumor koji mora biti hirurški odstranjen. Postajući
Francuzom, s druge strane, on očekuje spasenje. Rešen da obriše
svoje poreklo, Joav govori novim jezikom, sasvim zanemarujući
maternji hebrejski.“ (berlinale.de) Nadav Lapid je priču pisao
zajedno sa Haim Lapid, bazirajući je na vlastitom iskustvu. Osećaj
kod dobronamernog gledatelja da pomogne glavnom junaku, da ga razume
i s njim podeli nevolju, lako će se pretvoriti u jedno dobro
iskustvo, nekakvu vrlinu stečenu i od društva poštovanu, kao
dobru, a film – kao uspomenu.
Ako
ćemo se usredsrediti na pojedinca, što udaljenijeg od društvenih
izazova ili nameta, onda bi vredelo pobrojati još neka zapažena
ostvarenja u pratećim programima Berlinala, Forumu i Panorami. Na
primer, Sofiju Bohdanovič
(Sofia Bohdanowicz), unuku jedne gorde
i pametne žene koja se isto zvala Zofia, i koja se u vreme
izbeglištva u Severnu Ameriku, 1957-1965. dopisivala sa slavnim
poljskim pesnikom Jozefom Vitlinom
(Józef Witlin).
U semi-dokumentarnom filmu, vrlo bliskom knjizi i bibliotečkom
istraživanju MS Slavic7,
leprša divna lirika jedne pesničke ljubavi, kada je toplu utehu,
preko sedam hladnih mora i sedam studenih gora, svojim suzama i
pismenima, stvorila melanholična Zofia, za sva vremena. Nadajući se
da će ljubav ostati zauvek skrivena, uzaludna. Dok ona beše sama u
Kanadi, a pesnik Jozef patio, sputan u velikom gradu.
U
novom filmu Silasa Coumerkasa (Syllas
Tsoumerkas)
The Miracle of the Sargasso Sea
dinamična priča prati Elizabet
(Angeliki Papoulia), šeficu policije
u malom primorskom gradu Mizolongiju. Ona puno pije, gruba je s
kolegama, psuje, krišom ima aferu sa oženjenim doktorom, a živi sa
sinom i u toj zabiti je skrivena, ali i po kazni, neprestano
iščekujući da se vrati u Atinu. Paralelno s njom je Rita, u poznoj
mladosti i sama, sestra lokalnog moćnika i dilera, ona radi u
ribarnici, štedeći za put u inostranstvo, u jednom pravcu, naravno
- rešena da zasvagda otrgne sve turobne uloge nametnute joj na
bratovljevim opscenim žurkama u lokalnoj diskoteci. Jedna
napredvidljiva balkanska epopeja, koja iako podseća na kultni Fargo
braće Koen, delimično zbog glavne glumice Angelike Papoulije koja
liči na Franses
MekDormand,
svakako je nezaboravna i zbog mnogih obrta i neizbežne
prepoznatljivosti među protagonistima, onakvim kakve srećemo svaki
dan, pa ih prepoznamo ili ne, kako kad.
Marcelo de Sousa
(Marcelo Di Souza) je kauboj u brazilskoj pampi. On voli svoj posao,
jahanje, telad koju naziva poimence, Marcelo voli i zemlju koja ga
hrani. Ali, nakon što je nemoćan da spreči provalu i krađu
stotinu teladi iz svojih štala, Marcelu više ništa nije kao pre.
Postaje depresivan i diže ruke od posla. Srećom ima dobre
prijatelje i veliku strast – ostvaruje se u ulozi voditelja na
rodeo predstavama po gradovima. Njegove najave u rep stilu posvećene
su kaubojskoj kulturi i solidarnosti sa seoskom zajednicom, koja ima
malo poverenja u lokalnu političku garnituru. Film Homing
(Querência)
reditelj Helvécio Marins Jr. radio je uporno i stilizovano, priča
je potpuna a rasplet prepušten gledateljima (da ga okončaju), što
je tipično i preporučljivo za dobar dokumentarac.
The Miracle of the Sargasso Sea (Syllas
Tsoumerkas)
Dobra
i loša vest iz Kine: prvo loša, novi film proslavljenog Džanga
Jimoua (Zhang
Yimou)
One Second
nije
bio
prikazan u glavnom takmičarskom programu Berlinala. Temu kulturne
revolucije, kineske vlasti ne smatraju podobnom u Berlinu. Projekcije
otkazane, ali!
Ali,
dobra vest je da su Kinezi imali remek delo: So
Long, My Son, porodičnu sagu
Vanga Sijaošuaija
(Wang Xiaoshuai)
ispričanu u dugom vremenskom intervalu. Priča kreće u mladosti, od
slatkog dvadesetog veka prigušenog kulturnom revolucijom, do gorčine
dvadeset i prvog - kada se nakon gubitka deteta ruše iluzije, beži
u samoću, i čeka jalova starost. Glumci koji tumače likove oca i
majke zapravo prevrću golemi simbol Jin – Jana, i iznose svoj
teret u ožiljcima koji rastu i izdubljuju se na licima, poput
krivina na crnom i belom polju drevnog simbola, tako kako priča
odmiče, a oni je grade stalno, kroz epizode obične u svojoj
ljudskosti. Stoga alegorija čitave tragedije, postaje i izazov, za
publiku poistovećivanje, a za glumca šansa karijere. U publici je
tajac trajao tri sata, koliko traje film, retko ko je napustio
projekciju, a sasvim zasluženo glavni glumci su trijumfovali. Jong
Mei (Yong Mei),
za ulogu majke, a Vang Jingčun (Wang
Jingchun)
za ulogu oca - nagrađeni su Srebrnim medvedima za glavne uloge, i to
je najbolja odluka ovogodišnjeg Žirija, kojim je predsedavala
francuska glumica Žilijet Binoš
(Juliette Binoche).
Nastaviće
se.
U
trećem (poslednjem) eseju o 69. Berlinalu: o
odličnim filmovima, kao što su:
Bait
(Mark Jenkin), Fourteen
(Dan Sallitt), The Blue Flower of
Novalis (Gustavo Vinagre,
Rodrigo Carneiro), Olanda
(Bernd Schoch).