Kanon svetske kinematografije: SHOAH (France, 1985), Claude Lanzmann (In memoriam)
Urednik: Petar Protić
Šoa je priča o životu, o rađanju i življenju, o nadi i zabludi, Šoa je priča o čoveku i ljudima, i Šoa je svedočanstvo o tome kakvi smo bili i ti i ja, pre nego što smo zauvek nestali s lica Zemlje. Šoa je krv, meso, zemlja, nebo. Jer, kada vidiš film Šoa, znaš da ni ti ni taj svet oko tebe više niste isti, zato što Šoa tada postane i zauvek ostane - istorija, kako sveta, tako i tebe, svega i svih što su bili.
Klod Lancman (Claude Lanzman, 1926-2018) bio je francuski novinar, istoričar, filmski stvaralac i filozof jevrejskog porekla. Tokom Drugog svetskog rata, kao mladić je zajedno sa ocem i bratom bio pripadnik Pokreta otpora u Avernju. Nakon rata studirao je filozofiju u Tibingenu i Berlinu, te radio kao novinar za Le Mond iz Istočne Evrope. Početkom pedesetih godina piše za časopis Moderna vremena, koji je osnovao Žan Pol Sartr, čak je i u vezi sa Simon de Bovoar, koju je nasledio na mestu urednika pomenutog časopisa. Bio i žestoki protivnik francuskog kolonijalnog rata u Alžiru i potpisnik peticije Manifesto 121. Nakon prvog i najpoznatijeg ostvarenja Šoa (1985) snimio je još nekoliko dokumentarnih filmova, među kojima su Tsahal (1994) o izraelskoj vojsci, Sobibor: October 14, 1943: 4pm (2001) svedočanstvo o jednom pokušaju otpora, The Last of the Unjust (2013) o Benjaminu Murmelstajnu, bečkom rabinu nakon rata optuženom za kolaboraciju i Napalm (2017) snimljen prilikom autorove druge posete Severnoj Koreji. Svoju autobiografiju, koja poseduje više meditativni karakter od hronološkog i narativnog pripovedanja, pod naslovom Patagonian Hare publikovao je 2009. u Velikoj Britaniji.
Životno delo, epski film Šoa – Klod Lancman je snimao punih 12 godina. Tragajući za novim svedocima među preživelim žrtvama i počiniteljima najvećeg zlodela što ga moderno doba pamti, stvarao je monument koji stremi kao opomena, a iznad istorije i za stid civilizacije.
Šoa je jedna grandiozna priča, nije istorija jer istoričara nema, već su pred kamerom samo neposredni svedoci na autentičnim mestima u 14 različitih zemalja, i samo je jedna tema na toj mapi bez granica, a to je – Holokaust. Užas na kraju bezbrižnog putovanja vozom, kratka ali mučna smrt u gasnoj komori koncentracionog logora, puko brisanje i nestanak čitave kolone žigosanih po poreklu. U filmu nema ni jednog istorijskog snimka, autentičnog filmskog zapisa iz logora, iz prokletog vremena kataklizme civilizacije, nema ničeg sem suza zbog onog što se zbilo, dok smo mi ćutali i nemoćno posmatrali. Istorijom dominiraju brojke, imena, pozicije, uzroci i posledice, a ovim filmom – samo ogoljene emocije istiskuju tu surovu istinu, tešku i tvrdu kao kamen, kao stena na grobu nevinog detinjeg pogleda, na grobu trudne matere, u čijoj utrobi se skamenio nerođeni život. I nigde Boga, nigde nadčoveka, samo svedoci s obe strane zla, svedoci u suzama, zabezeknuti sećanjem da ni tada, nigde ne beše ruke spasa, ni metafizike, nikakve utehe, tek izvršna i službena smrt.
Kad kažeš Šoa, kao da si šapnuo u mrtvo uho, kao da si zgažen kriknuo u zemljanu dubinu, gde truleći ležim, jer dok si gledao prizore i slušao priče, a Šoa ti iznova davala po šapat, suzu, i krik, gde kosti su mi, gde nema me, više ne, više nikad ne. I uvek, dok je spomen na mene, ispred će ići taj šapat i krik, kroz suze i stisnute zube. Jer, to je Šoa, pravo ime večnosti. Ni ti, ni ja, samo Šoa.
