20/06/2018 09:21

Kanon svetske kinematografije: POSLEDNJI ČOVEK (Der letzte Mann, 1924. Nemačka)

Urednik: Petar Protić

Friedrich Wilhelm (Plumpe) Murnau bio je nemački filmski reditelj, usamljenik i zanesenjak, nesvršeni student filologije i istorije umetnosti, gorostas visok 2,11 metra i eksponirani homoseksualac - koji je pod velikim uticajem Šopenhauera, Ničea, Šekspira i Ibzena, stvorio upečatljiva dela eksprezionizma i kamernog filma (Kammerspielfilm) u doba Vajmarske Republike. Najpoznatiji film u njegovom opusu je Nosferatu: Simfonija strave iz 1922, neautorizovana adaptacija Stokerovog Drakule, koja je značajno odredila žanr horora upravo inovativnim stilskim postupcima i ekspresionističkim mizanscenom. Nakon velikog uspeha u Nemačkoj, odlazi u Holivud i za Fox snima tri filma, prolazeći kroz teške muke usled nesuglasica s producentima. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći na Santa Barbari 1931. nekoliko dana pred premijeru samostalnog projekta snimanog na Tahitiju. Imao je 42 godine i na sahranu u Berlinu došlo je tek desetak ljudi, a među njima Greta Garbo, Emil Jannings, Robert Flaherty i Fritz Lang.

Pored filmova zasnovanih na bajkama i legendama, snimio je moderne komedije i drame, ali je samo 12 sačuvano od ukupno 21. Dva ostvarenja savremene tematike značajniji su od ostalih, te im je mesto u ovom Kanonu, a to su: nemački Der letzte Mann (1924), jedan od najgledanijih evropskih filmova u Americi onog vremena, te američki Sunrise: Song of Two Humans (1927), koji je osvojio tri nagrade Oskar na prvoj dodeli 1929. godine.


Kamerni film ustanovljen je po uzoru na intimne predstave za malobrojnu publiku, a po zamisli slavnog pozorišnog reditelja i producenta Maxa Reinhardta. Upravo Reinhardt je zapazio Murnaua na jednoj studentskoj predstavi 1906. i pozvao ga u svoju glumačku školu. Kamerna postavka podrazumevala je priču običnog čoveka građanske staleži, a neki od najpoznatijih filmskih predstavnika tog ekspresionističkog pokreta, pored Munaua postaće Lupu Pick, Pabst i scenarista Carl Mayer. Golemi izazov kamernog filma bio je ispričati filmsku priču bez ijednog titla, bez ijedne reči, osloboditi izraz i pokret glumca, pa potom i kameru, zatim kroz efekt se upustiti u razmišljanja glavnog junaka i tako otkriti njegove najdublje patnje i razgaljenu maštu. Naravno, kamerna atmosfera omogućila je autorima da iskažu svoje ideje i stavove na moderno vreme, politiku, društvo i položaj pojedinca, često obespravljenog i usamljenog.

A, priča Poslednjeg čoveka je vrlo jednostavna. Hotelski portir (Jannings) je zbog starosti izgubio svoj posao i livrejsku uniformu, te raspoređen na mesto klozetskog držača peškira gospodi u suterenu luksuznog Atlantika. Dalje se struktura slaže u više slojeva, a rediteljske i glumačke bravure upuštaju u intimne monologe duše koja luta od patnje do stradanja. Naime, ne prihvatajući da bolnu istinu podeli sa najbližima i okruženjem sirotinjske gradske četvrti kroz koju je ponosno hodao svakog jutra, on degradira svako moralno načelo i postaje sitna i propala duša na hladnim stepenicama do klozeta, baš kao do ledenog ponora od kog ni njemu, kao ni nama - spasa nema, pa nema.

Retko koji film, kao i život, ima dobar epilog. Priča stigne do kraja, završi se jedan niz, a  projekciona sala ostane pusti grob i publikum se polagano raziđe po svojim stazama. Tek poneko, što je živeo punim životom, priseti se pred konačnim časom, kako je bilo ili moglo biti divno, samo da trajalo je još jedan tren. Da bar gostili smo se i bančili dok nije svanuo novi dan. Ali, nije, ne, ne, i mi smo ponizno sišli u mrak i nestali k'o dim, k'o nemušti glas. 

Ceo film: