16/05/2018 16:10

KAN 2018: "Teret" Ognjena Glavonića

Autor intervjua: Vladan Petković

Na 71. filmskom festivalu u Kanu, u okviru selekcije “Petnaest dana autora”, mladi srpski filmski stvaralac, Ognjen Glavonić, predstavio se svojim debitanskim ostvarenjem "Teret", koje prati priču vozača kamiona Vlade tokom NATO bombardiranja Srbije 1999. godine. Ovom tematikom, ali sa vrlo drugačijim pristupom, mladi autor prvi put se bavio u svom dokumentarcu "Dubina dva". U intervjuu za sajt "Cineuropa" Glavonić govori o tome kako su ova dva filma nastala i kako uticala jedan na drugi.


Zašto ste odlučili da ispričate ovu konkretnu priču i to u dva različita filma? Zašto Vam je to bilo toliko važno?

Tema kojom se bavim je i dalje upadljivo odsutna i nepoznata široj javnosti, i sam sam veoma kasno saznao za to. Taj spoj neznanja i nezainteresovanosti okoline za ovu priču uticale su na početak radoznalosti i postavljanje i formulisanje mnogih pitanja koja su me vodila ka filmu, prvo ka igranom, a zatim, neplanirano i onom dokumentarnom. Za oba filma je bitno reći da me nije privukla samo tema, zločin, ćutnja oko njega, i sve priče iza toga, nego mogućnost da ih ispričam na meni filmski uzbudljiv i zanimljiv način. Nijedan od tih filmova ne bi nastao da pre toga nisam pronašao ugao, oblik, ključ artikulacije.

"Dubina dva" je nastala iz materijala, istraživanja, pripreme za snimanje "Tereta". Dakle, taj dokumentarni film koji je sniman 2015. godine, nastao je nakon više godina rada na (i tada već dugom i neuspešnom) finansiranju i pripremi za "Teret". Nastao je kada sam shvatio da velika količina materijala i dokumenata do kojih sam došao istraživanjem, da sve te priče koje želim da ispričam ne mogu na silu ugurati u scenario za igrani film, jer im tamo jednostavno nije bilo mesto. Nastao je kada sam shvatio da je to drugi glas, druga forma, drugi film. 

Na kraju, nastanak "Dubine dva" je uticao na to da “Teret” postane drugačiji film od planiranog i zamišljenog, na promenu scenarija, pomeranje fokusa na neke druge stvari u filmu, i pokušaj da se stvari koje su već rečene ne ponove, već stave u novi kontekst. Ja sam hteo da ovaj film bude jedna lična refleksija, zbir mojih sećanja i istraživanja, kao i pitanja koje sam sebi počeo da postavljam u sudaru te dve stvari. Refleksija ne samo nedavne prošlosti, nego i one malo dalje, želeći da prepoznam šta je to što ostaje, nestaje i šta se prenosi sa generacije na generaciju. Ovim filmom želeo sam da naglasim značaj preuzimanja i pokretanja priča o odgovornosti, bez večitog traženja alibija i upiranja prsta, i kamere, ka onom ''Drugom''. Mislim da je neophodno da se film danas obraća, kako Pazolini kaže, mladim fašistima, tj. onima koji su na putu da to postanu; da ih obrazuje, uči, otrežnjuje od zabluda, razbija mitomanije. Zato mislim da je vreme da kamere okrenemo ka sebi i svom okruženju, da koristimo film kao ogledalo (kakav god odraz bio) a ne kao prostor samoviktimizacije (koja uvek završi u patetici), da zavirimo u temelje, podrume, i ormane onoga što nam je ostavljeno u nasleđe. da filmom problematizujemo i kritikujemo te svoje (uglavnom nasleđene) pozicije, i da seciramo i propitujemo sistem u kojem živimo i stvaramo, te sve ono što se tu nudi i nameće kao nedodirljvo i jedino ispravno. Ovaj film je koliko o gradu, režimu i društvu u kojem sam odrastao, toliko i o onom u kojem živim i stvaram. Ali i o Jugoslaviji, sećanju, ostacima, lekcijama koje se mogu naučiti od nje, i njenog raspada. Kao i o mom odrastanju i iskustvima za vreme bombardovanja. Iznad svega, ovo je film o tome šta jedna generacija ostavlja drugoj. O pričama koje neko nije hteo, ili smeo, da ispriča. Mislim da je zato važno pričati ih. Govoriti. To je prvi korak a, kako Kafka kaže, staze nastaju hodanjem. Svaki oslobođeni govor, svaki glas koji guli naslage laži sa istine, je korak koji oblikuje i usmerava staze kroz šiblje buke i neartikulisanosti u kojoj živimo.

Kako ste došli na ideju ovakve forme za film “Teret” - da sa vrlo malo prikazanog rata u njemu, fokusirajući se na priču samo jednog lika/aktera? 

O “Teretu” nisam nikada razmišljao kao o ratnom filmu, niti sam želeo da pravim akcioni film. Za mene je to više bila intimna, lična drama, pa je samim tim fokus na tome kako pojedinac, tj. glavni lik proživljava posledice rata, šta se u njemu dešava, a ne oko njega. Ovo je, takođe, jedna priča u kojoj glavni lik, spoznavajući sebe kroz datu situaciju, otkriva i neke istine o sebi kao ljudskom biću.

Želeo sam da ljudi koji gledaju osete atmosferu rata u pozadini i ogromnu opasnost koja vreba negde u blizini. Nisam želeo stotine različitih snimaka i uglova kamere; bilo mi je važnije da provedu vreme sa glavnim likom i zvukom kamiona, da vide šta on vidi i osete ono što on oseća. Kroz njegova čula želeo sam da pokažem kako je moja zemlja tada izgledala, bez previše objašnjavanja konteksta ili distribucije informacija, poruka i teza. Hteo sam da pokažem ono metafizičko, unutrašnje putovanje mog karaktera, ali i društvo u vrlo specifičnom momentu njegovog raspadanja. 

Kako ste odabrali Leona Lučeva za glavnu ulogu? 

Izabrao sam Leona nakon što sam ga gledao u nekoliko dobrih filmova kako igra veoma različite likove. Počeli smo da radimo na filmu tri godine pre nego što smo počeli sa samim snimanjem, a iskustvo koje Leon nosi sa sobom nije doprinelo samo karakteru lika kojeg igra i celokupnom filmu, već je i meni, mladom reditelju, pružio osećaj sigurnosti. 

Kako sada gledate na čitav proces tokom kog ste se bavili ovom tematikom i koji je doveo do ova dva filma? Bilo je to dugo putovanje, ali evo Vas sada u Kanu.
 
Za ovih sedam godina, koliko nam je trebalo da završimo film, snimio sam dva dokumentarna filma i započeo filmski festival u mom rodnom gradu (Pančevo Film Festival). Možda je proces mogao biti brži i kraći, ali da jeste, svega ovoga ne bi bilo, ili barem ne u ovom obliku. Biti u Kanu velika je odgovornost i veliko zadovoljstvo. To je najbolja polazna tačka za ovaj film koju smo mogli zamisliti. Umoran sam, ali i pun entuzijazma i želim da počnem da radim na nečemu novom čim prođe premijera.

Verzija ovog intervjua prvobitno je objavljena na Cineuropi.