13/03/2010 09:44

U razgovoru sa Brankicom Drašković

Prvi pravi ženski zvuk

Na ovogodišnjem festivalu Dokumentarnog rok filma u Hrvatskoj – DORF, ostvarenje o jednom od najznačajnijih novosadskih rok bendova Boye pod nazivom „Prvi pravi ženski zvuk“ proglašen je najboljim filmom, a pored toga osvojio je i nagradu publike u Rijeci. Prošle godine novosadska publika imala je priliku da premijerno pogleda „Prvi pravi ženski zvuk“ na Festivalu filma i medija Cinema City u okviru selekcije Planet Rock.

Povodom nedavno osvojenih nagrada i priznanja razgovarali smo sa autorkom filma Brankicom Drašković.

- DORF se održavao u tri grada istovremeno, gde ste bili za vreme festivala?

Dorf se po prvi put ove godine istovremeno održavao u tri grada: Vinkovcima, Zagrebu, Rijeci, i to je novina u odnosu na prethodna izdanja ovog, zaista, jedinstvenog festivala muzičkih dokumentaraca na prostoru bivše Jugoslavije. Iako sam bila pozvana na projekcije u sva tri grada bila sam prisutna samo u Vinkovcima. Tamo se nekako osećam domaće budući da sam u više navrata pohodila festival, samo u različitim ulogama. Prvi put sam gostovala sa dokumentarcem o Obojenom programu, a prošle godine sam bila članica žirija festivala.

- Kakvi su Vaši utisci nakon značajnih priznanja, i kako ste se proveli na festivalu?

Svako priznanje koje stigne za nešto što ste uradili prija. Mislim da ove dve nagrade pripadaju podjednako svima koji su učestvovali u relazaciji dokumentarca. Pre svega Bojama i njihovoj zanimljivoj priči, ali i onima koji su prepoznali vrednost u samoj ideji da se ona pretoči u dokumentarni film. Tu mislim pre svega na Exit, uz čiju veliku pomoć su od Sekreterijata za kulturu AP Vojvodine dobijena sredstva za realizaciju filma, zatim na Kulturni centar Novog Sada, kao i na produkciju Arbos koja je od samog početka stala iza celog projekta.

Uvek je radost biti na festivalima i uživati i veseliti se podjednako i ispred i iza velikog platna. Sticajem okolnosti, kao novinar, obilazila sam mnoge, i svaki je na svoj način osoben, ali Dorf se, ipak, izdvaja po krajnje opuštenoj atmosferi i meni veoma dragim ljudima koji ga organizuju.

- Da li ste bili u prilici da ispratite repertoar, i šta biste nam preporučili da svakako pogledamo od filmova koji su bili prikazani?

Svakako treba pogledati najnoviji film starog i velikog majstora muzičkih dokumenataraca Džulijena Templa Oil City Confidential o bendu Dr. Feelgood. koji sa njegovim prethodnim filmovima o Sex Pistolsima i Joe Strummeru zaokružuje pank trilogiju. Od ponude iz regiona, odnosno iz festivalske konkurencije svakako bi valjalo pogledati film „Radio Apokaliptiko“ slovenačkog reditelja Marka Cvejića koji je dobio specijalnu nagradu žirija.

- Prošle godine ste bili i u žiriju DORF-a, kakav je osećaj naći se u ulozi onog ko ocenjuje, i kako Vam se iz te perspektive čini status muzičkog dokumetarca kod nas, u regionu i svetu?

Biti u žiriju jeste čast, ali je i veoma nezahvalna uloga. Ocenjivati filmove iz regiona koji su prilično ujednačenog kvaliteta, uglavnom je reč o televizijskim formatima, i upoređivati ih sa dokumentarcima iz sveta koji po produkciji, ali i idejno mnogo odskaču predstavlja problem. Mislim da ova vrsta dokumentarnog filma u regionu nije zaživela na način na koji je u svetu. Razlog verovatno leži u nedostatku sredstava za njihovu realizaciju i to je nešto što sigurno odbija autore i producente da se upuštaju u te vode. Teško je ubediti nekoga da je snimanje dokumentarnog filma o nekom muzičaru ili muzičkom fenomenu od važnosti, a još je teže naplatiti uloženi trud.

- Koji su to osnovni pokretački motivi zbog kojih ste stvorili „Prvi pravi ženski zvuk“?

Pa, Boye su uz Obojeni program za mene jedan od najznačajnih bendova koje je iznedrio novosadski novi talas početkom 80-ih godina kako zbog specifičnog muzičkog izraza koji su negovali, tako i zbog intrigante priče posmatrane iz fenomenološkog ugla. Naime, oživljavajući žensku liniju duha u tadašnjem jugoslovenskom rokenrolu, sa punom svešću o vrsti muzike za koju su se opredelile, Boye su izborile mesto na do tada isključivo “muškoj” sceni i nametnule se kao jedna od originalnih i osvežavajućih pojava. Zato je njihova 20-godišnja priča, koju krase upornost, doslednost i ženski princip, u filmu “Prvi pravi ženski zvuk” prikazana kao deo mnogo šireg kulturnog i društvenog konteksta u kojem su se razvijale ne samo kao kvalitetni muzičari/ke, već i kao samosvojne individue svesne vremena i okruženja u kojem su stvarale

- Da li se film negde trenutno prikazuje, i kakvi su dalji planovu po tom pitanju?

Trenutno se prikazuju u Dokukinu u Zagrebu, a za naredni mesec planirana je projekcija na Art&Music festivalu u Puli, kao i na festivalu u Podgorici. Podsetimo, film je imao premijeru na Cinema City festivalu u Novom Sadu, a osim na Dorf-u do sada je prikazan na Internacionalnom filmskom festivalu Cinedays u Skopju, potom u Nišu i u dva navrata Beogradu .

- Radite li sada na nekom filmskom projektu, ili imate nešto u planu?

U planu je jedan dokumentarni film koji nema veza sa muzikom. Budući da još uvek nije izvesna realizacija ne smem da vam otkrivam o čemu je reč. :-)