21/02/2011 09:40

Nastavak filmskih berlinskih priča

Petar Protić

Svetska premijera filma MOJ NAJBOLJI NEPRIJATELJ (Mein bester Feind) reditelja Wolfganga Murnbergera u austrijsko-luksemburškoj koprodukciji u Berlinale Palastu, u sredu 16. februara 2011. godine, izazvala je veliku pažnju publike. To je crnohumorna priča o bogatoj jevrejskoj porodici u Beču, krajem tridesetih godina prošlog stoleća, koja je prinuđena da zatvori svoju raskošnu galeriju i napusti porobljenu Austriju. Međutim, nacisti otkrivaju da porodica Kaufman poseduje izgubljen Mikelanđelov crtež Mojsija, te iz Berlina, onog starog, koji više ne postoji i verovatno više nikad neće postojati, stiže naredba da crtež bude pronađen kako bi ga Firer vratio Il Duceu, lično. Top kasting, raskošan stil i fotografija, vrhunska produkcija, doprinose da evropska kinematografija dobije dostojnu verziju "Da Vinčijevog koda" i ništa više od toga. Film koji će svakako imati publiku i biti omiljen, jer je definitivna činjenica da su germanski narodi, mislim pre svega na Nemce i Austrijance, toliko raskrstili sa mračnom prošlošću nacionalsocijalizma da se danas smeju i uživaju u tom velikom porazu i gubitku koji su njihovi "blesavi" preci doživeli. Kada i naši "blesavi" preci budu ovako ismejani i mi ćemo, valjda, postati to što želimo da postanemo.


U programu Panorama prikazana su dva filma koja, pored toga što su na španskom jeziku, preispituju vrlo aktuelnu tematiku života običnih ljudi u velikim gradovima - Madridu i Buenos Airesu.

Španski film AMADOR scenariste i reditelja Fernanda Leóna de Aranoe priča o siromašnoj imigrantkinji iz Kolumbije (tumači je Magaly Solier) koja prihvata posao negovanja nepokretnog starca Amadora, jer želi da svom nerođenom detetu omogući lepo i bezbrižno detinjstvo. Tu svoju plemenitost, verovatno najveću koju ljudski rod čini u svom kratkom veku, ona hrabro i istrajno ostvaruje i kada niz jezivih okolnosti spopadne njenu svakodnevicu. Autor Aranoa pri tom ostaje vrlo objektivan, posmatrač sa strane, ne upuštajući se nimalo u filozofiranje, simboliku ili poetiku, već dopuštaju publici da prati priču i sve više bude naklonjena nesrećnoj ženi, ali pravoj ženi steni!

Argentinski film MEDIANERAS scenariste i reditelja Gustava Taretta ima interesantnu narativnu strukturu, vrlo dinamičnu i punu kontrastnih detalja, dok priča o Martinu, web dizajneru, hipohondru, fobičnom mladiću kojeg je devojka napustila ostavljajući mu samo maltezera Susi i tupe uspomene. On je okružen jabukama, ali ne ajdared ili kiselim petrovačama, već onim Mac jabukama, i to stalno, kao pravi ovisnik o chatu, muzici na dohvat, totalno 24/7 u nedogled.

S druge strane urbanog haosa argentinske prestonice živi Marijana, još jedan osobenjak, dizajner izloga, i sve tužnija u svojoj potrazi za nekim pravim, posebnim muškarcem koji će joj pružiti ruku i povesti je pravim putem iz urbane džungle. Tako ono za šta publika navija, jako i zdušno, jeste taj susret dvoje mladih ljudi na stranputici modernog doba. A kad publiku uvučete u svoj film, onda će vas publika dugim i bučnim aplauzom na kraju i nagraditi, bilo da ste joj želje ispunili, ili niste.

Indijski film GANDU (preveden na engleski kao ASSHOLE) scenariste i reditelja Q, na bengalskom jeziku, skromne produkcije i nepovezane priče o reperu čiji je san da upozna muzičare iz Asian Dub Foundationa, prelazi marginu dobrog ukusa više puta, uglavnom eksplicitnim scenama seksa, ali i ispisivanjem poruka preko ekrana, što ne daje nikakav efekat, osim onog agresivnog i gnjavatorskog iživljavanja u nedostatku pravih poruka. Dakle, Q se nagledao kojekakvog smeća sa zapada, dohvatio se kamere i napravio produžen video spot o jednom drogiranom i nebitnom šupku iz Kalkute.

U grandioznoj produkciji i uglancan je 7 KHOON MAAF (Sedam oproštenih grehova) reditelja Vishala Bhardwaja, na hindu jeziku, priča o ženi (igra je popularna bollywoodska glumica Priyanka Chopra) koja nakon što sahrani 6 muževa izvrši samoubistvo. Da je to neka televizijska serija, pa da je svakog muža sačinjena po jedna epizoda, verovatno bi bilo bolje, ovako to je jedan običan, skup i pretenciozan film kome publika ni ne treba, treba mu samo velik ekran i glasan zvuk, to je sve.