Njegova verzija Sen Loranove priče je sve samo ne klasična biografija. Film je raskošno umetničko delo, na momente nadrealno i hipnotišuće. Fotografija i muzika se izdvajaju kao najjači elementi, zajedno sa fantastičnim glumačkim ostvarenjima. U naslovnoj ulozi briljira model i glumac Gaspar Ulije, našoj publici najpoznatiji po ulozi u filmu Veridba je dugo trajala, za koju je dobio nagradu Cezar. Beržea tumači Žeremi Renije.
Priznanje Mileni Dravić
U novom zdanju Jugoslovenske kinoteke na FEST-u biće prikazan filmski omaž Mileni Dravić, koja je od filma, preko pozorišta i televizije u više od 50 godina dugoj karijeri postala jedna od najvoljenijih domaćih glumica.
Njena karijera počela je 1959. ulogom u filmu Vrata ostaju otvorena, nakon čega su se nizale uloge, pa je odlučila da upiše glumu. Prvi veliki uspeh doživela je 1962. kada je osvojila Zlatnu arenu u Puli za Prekobrojnu. O partizanskom filmu je nemoguće govoriti bez pominjanja Milene Dravić i njenih sjajnih uloga u filmovima Kozara, Sutjeska, Bitka na Neretvi.
Početkom sedamdesetih započinje vezu sa Draganom Nikolićem i oni postaju najpopularniji par u Jugoslaviji zahvaljujući šou-programu Obraz uz obraz koji su zajedno vodili. Ipak, više uspeha u filmovima je imala sa svojim filmskim partnerom Ljubišom Samardžićem, a njihovi najpopularniji filmovi su Ljubavni život Budimira Trajkovića i Rad na određeno vreme (sa više nastavaka).
Milena Dravić je u tom periodu nizala uloge koje su joj donosile pohvale kritike i simpatije publike - učiteljica u seriji za decu Priče iz Nepričave, uloga u filmu Poseban tretman, za koju je dobila nagradu u Kanu. Tokom devedesetih uglavnom smo mogli da je vidimo na televiziji, u serijama Metla bez drške i Policajac sa Petlovog brda, a veliki povratak na filmsku scenu označila je uloga u Zoni Zamfirovoj gde je ponovo igrala sa svojim suprugom.
Poslednjih godina tek se ponekad pojavi na platnu ili malim ekranima - u filmovima Agi i Ema i Ljubav i drugi zločini, kao i u serijama Pozorište u kući i Sinđelići.
Beogradski Pobednik za Sokurova
Tokom ovog izdanja FEST-a biće prikazana i retrospektiva dela jednog od najvažnijih reditelja današnjice Aleksandra Sokurova, takođe u novoj zgradi Kinoteke. Zlatni lav u Veneciji 2011. bio je kruna stvaralaštva ovog istaknutog reditelja. Njegov put do priznanja bio je dug i naporan, često osporavan od strane filmske kritike i vlasti, ali uprkos pretnjama, zabranama i nerazumevanju, Sokurov je ostao dosledan sebi i svojoj viziji.
U više od tri decenije dugoj karijeri bavio se velikim temama - istorijom, strukturama moći i ljudskom dušom na njemu svojstven način. Dokumentovao je živote istorijskih ličnosti Hitlera i Lenjina, Solženjicina, Gorbačova, Šostakoviča i Tarkovskog.
Adaptirao je književna dela Čehova, Dostojevskog i Šoa, ali se bavio i slučajevima običnih ljudi, apstraktnim emocijama i međuljudskim odnosima. Njegovi filmovi su jedinstveno estetsko iskustvo, često bez jasnog narativa, filmska poezija potpuno jasna samo njemu, a drugima ostavljena na tumačenje. Iako je odavno privukao pažnju kritičara i ljubitelja autorskog filma, pravi proboj na svetsko tržište je doživeo tek 1997. zahvaljujući filmu Mati i sin.
To je bio prvi u nizu svojevrsne trilogije o međuljudskim odnosima i emocijama. Otac i sin nastavlja ovu studiju, a najavljeni Dva brata i sestra trebalo bi da je završi. Bavio se i ratom u tri filma u kojima se trudio da prikaže svakodnevni život i unutrašnji svet vojnika, bez glorifikovanja rata i vojnih poduhvata.
Izvor: rts.rs, fest.rs
