14/02/2011 11:44

Filmski utisci iz Berlina - deo prvi

Petar Protić

Selektor festivala Cinema City, Petar Protić, nalazi se na festivalu filma u Berlinu i ljubazno  sa nama deli utiske o pogledanim naslovima. Naš zajednički cilj je da vam „sinopsis premijere“ filmova sa Berlinala, koje ćete ovih dana nalaziti na našem sajtu, približe filmski program Berlinala, dočaraju atmosferu ove prestižne filmske manifestacije i nagnaju vas na kreativna istraživanja o novim naslovima, poznatim i manje poznatim rediteljima i kinematografijama.

U subotu, 12. februara, selektor Protić je izdvojio dva filma od pogledanih – "LIFE IN A DAY" i "ALMANYA Welcome to Germany".

Britansko ostvarenje „LIFE IN A DAY“ u režiji Kevina Mekdonalda (Kevin Macdonald) predstavljeno je u okviru selekcije Panorama. Ukratko: Svet na dlanu u jednom danu. Mnoštvo malih priča iz celog Sveta koje na dirljiv način predstavljaju ljudske želje, strahove, borbe, nadanja, istrajavanja, ubeđenja, od jutra do mraka jedne subote, 24. jula 2010. godine. 

Reditelj (Kevin Macdonald) i producenti (izvršni producenti su Ridley i Tony Scott) uobličili su u sat i po preko 8000 sati materijala koje su obični ljudi tog dana snimili i "podigli" na Youtube. Težeći solidnom i originalnom dokumentarcu, stvorili su film koji na momente jeste i igrani film, ali nije ni to, a ni ono prvo, već ostaje negde između, ili pak negde iznad. Nadam se da će publika našeg festivala imati priliku da sama proceni - kakav je to zapravo film. Po mom mišljenju, to je dobar i značajan film, a blizu dve hiljade ljudi u Fridrichstadt Palastu dugim aplauzom je iskreno zahvalila svim protagonistima, a njih je mnogo, od čobana iz Rusije, preko korejskog bicikliste koji već devet godina putuje, malog Meksikanca koji čisti cipele, do porodice koja se trudi da živi normalnim životom iako je majka teško i neizlečivo bolesna.

ALMANYA Welcome to Germany“ u režiji Jasemina Samderelija (Yasemin Samdereli) prikazan je u takmičarskoj selekciji. Priča o turskoj porodici koja se preseli u Nemačku sredinom 60-ih prekardašena je patetikom, ali u najboljoj nameri - da se obrazlozi Max Frischova misao: "Pozvali smo radnike, a došli su ljudi." Oproban stil podržan orijentalnom muzikom na trenutke, kojih je sve više, podseća na Kusturicu, a scenario predvidljiv, glumci solidni... Ipak, Nemci mogu uživati u njemu, jer generacije koje dolaze s pravom za sebe mogu reći da su kosmopolite, moderni i humani. To potvrđuju i moji utisci o Berlinu, takvom kakav jeste.