15/02/2012 17:43

Filmski utisci iz Berlina 2012 - drugi deo

izveštava: Petar Protić, selektor CCIFF

Postoji velika dilema između tretmana filma kao tržišne robe dostupne odabranima (bogatima) i filma kao umetničkog dela dostupnog masama. Berlinski filmski festival programskom koncepcijom upozorava da se dilema može rešiti smanjivanjem pojedinačnih troškova jedne kompanije ili jedne nacije, ali i masovnošću ostvarenja umetničkih zamisli i ideja. U svom sledećem pismu iz glavnog grada Nemačke više ću se posvetiti ovoj dilemi, a sada samo ukratko da pojasnim da se radi o modernom stvaralaštvu koje podrazumeva zajedništvo, pre svega sposobnih, a potom i bogatih sa siromašnima. Dakle, snimiti film i predstaviti ga publici i dalje jeste veoma skup projekat, ali je kinematografska industrija pronašla rešenje upravo u magičnoj reči -saradnja ili koprodukcija i u tome budućnost filma.


Svetska premijera filma Kevina Macdonalda MARLEY u Friedrichstadt-Palastu, pred blizu dve hiljade gledalaca upriličena je u nedelju 12. februara 2012. godine. Publiku su pre filma pozdravili sam reditelj, te producent, jedan ostareli ali vitalni član grupe The Warriors i sin reggae legende, u pratnji direktor Berlinala Dietera Kosslicka. Film je dobar, ne mnogo više od toga, na trenutke veoma zabavan, to je biografski dokumentarac o životnom putu Roberta Boba Marleya od siromašnog, često izgladnelog dečaka, do velikog muzičara i narodnog predvodnika siromašne ostrvske države u Karibima. Pošto film traje 140 minuta, a nema ujednačen ritam i linearno ne prati čitavu biografiju, jasno je da i utisak o njemu može varirati ili skakati, gore dole. 

U takmičarskom programu Festivala istog dana predstavljen je grčki film METEORA reditelja Spirosa Stathoulopoulosa (koji je publici festivala Cinema City poznat po ostvarenju PVC-1). To je jednostavna, ali burna i uzbudljiva priča o susretu (i više od toga) mladog i marljivog monaha Teodora i smerne monahinje ruskog porekla na vrhovima monolitnih stena u Tesaliji. Igranu formu ovog filma podstiču animirane sekvence, a struktura je vrlo dobro koncipirana, da uprkos malom broju likova, zadrži pažnju gledaoca i pojačava glad za strašću. Razumevanje i odobravanje očekivanog ishoda nikad neće odobriti dogma pravoslavne crkve, ali hoće običan i prost narod (mislim na onaj u publici), a to je, ipak važnije za dobar utisak.

Da marketing i tržište diktiraju pravila o kojima sam govorio na početku ovog teksta, potvrđuje neshvatljiv podatak da kritičari u dnevnim novinama (Screen, Hollywood Reporter, Variety, Dialy Mubi) uporno ističu BARBARU reditelja Christiana Petzolda u produkciji ZDF-a (Zweites Deutsches Fernsehen), javnog televizijskog kanala, glavnog partnera Berlinala od 2005. godine. Ja sam sa novinarske projekcije, priznajem i stojim iza toga, nakon pola sata - izašao, a to činim veoma, veoma retko. Film je, najkraće rečeno, hladan i neuverljiv pokušaj da se pričom i efektom na publiku ponovi uspeh nemačkog filma ŽIVOTI DRUGIH (Das Leben der Anderen, dobitnika Oskara 2007. za najbolji strani film). Dakle, uspeh formira tržište, a kvalitet publika, pa će u dogledno vreme tržište formirati publiku ili je već sada tako. Nadam se da nije, s obzirom kada se zna da je predsednik ovogodišnjeg žirija Berlinala - Mike Leigh.

U želji da vise pišem o filmovima, ipak nisam odoleo da polemišem o marketingu i tržištu s jedne strane, te onog što publika zaslužuje i traži s druge. Šalu na stranu, iako je stvar ozbiljna, ali moj favorit za Srebrnog medveda (nagrada za režiju koju je prošle godine dobio Tarr Bela) je filipinski reditelj Brillante Mendoza za film CAPTIVE.